Одређивање надлежности у поступку из чл. 8. Закона бр. 24/2017: анализа Одлуке Касационог суда бр. 11804 из 2025.

Правилно утврђивање јурисдикционе надлежности јесте од суштинског значаја за грађански поступак. У осетљивом сектору медицинске одговорности, регулисаном Законом бр. 24 из 2017. (Закон Гели-Бјанко), питање тренутка утврђивања надлежности изазвало је неизвесност. Одлука Касационог суда бр. 11804, поднета 5. маја 2025. године, пружа јасан и ауторитетан одговор. Ова пресуда Трећег грађанског одељења, са председником Ф. Р. Г. А. и известиоцем С. П., фокусира се на природу поступка за накнаду штете због здравствене одговорности и на кључну улогу помиритељског Техничког Претходног Вештачења (ТПВ) из чл. 696-бис ЗПП-а у утврђивању надлежности, пружајући суштинску референтну тачку за адвокате и правне стручњаке.

Двофазна Природа Поступка Гели-Бјанко

Члан 8. Закона Гели-Бјанко обавезује на обавезан поступак мирења путем ТПВ-а пре евентуалног поступка по суштини. Касациони суд је, у случају који је супротставио С. и А., поновио да се не ради о јединственом поступку, већ о два одвојена поступка, иако функционално повезана:

• Поступак са скраћеним рочиштем: захтев за помиритељско ТПВ (чл. 696-бис ЗПП-а).
• Поступак са пуним рочиштем: евентуални захтев по суштини (чл. 281-једанаести ЗПП-а), након неуспеха мирења.

Ова разлика је кључна за разумевање тренутка када се надлежност утврђује.

Принцип Касационог Суда: Тренутак Утврђивања Надлежности

Срж одлуке је утврђивање тренутка када се надлежност суда кристализује. Суд је формулисао следећи принцип:

Поступак регулисан чл. 8. Закона бр. 24 из 2017. године нема природу двофазног поступка јединствене структуре, већ се састоји од два одвојена поступка (први са скраћеним рочиштем, други са пуним рочиштем), функционално повезана сврхом убрзања доказног поступка својственом захтеву за претходно техничко вештачење из чл. 696-бис ЗПП-а; оваква природа, с једне стране, искључује да се провера надлежности мора обавити већ у поступку са скраћеним рочиштем, са преклузивним ефектом у поступку са пуним рочиштем, и напротив, налаже да се релевантно питање расправља након увођења захтева по суштини из чл. 281-једанаести ЗПП-а, након приговора туженог у одговору на тужбу, ако се ради о питању територијалне надлежности које се може уступити; с друге стране, с обзиром на "ретроактивност" ефеката (не само материјалних, већ и процесуалних) судског захтева из чл. 281-једанаести ЗПП-а на подношење пријаве из чл. 696-бис ЗПП-а, природа поступка налаже да се тренутак утврђивања надлежности одреди у тренутку подношења захтева за помиритељско ТПВ, при чему се не узимају у обзир касније промене закона или чињеничног стања, па ни процесног. (Принцип формулисан у интересу закона из чл. 363, став 3, ЗПП-а).

Надлежност се не може преклузивно приговорити у фази ТПВ-а. Тек са захтевом по суштини тужени може истаћи ненадлежност територијалне надлежности (ако се може уступити). Кључна је "ретроактивност": ефекти захтева по суштини ретроактивно делују од подношења пријаве за ТПВ. То значи да се надлежност утврђује у тренутку подношења захтева за ТПВ (чл. 5. ЗПП-а), без утицаја каснијих промена на већ утврђену надлежност.

Закључци: Сигурност и Процесна Ефикасност

Одлука бр. 11804 из 2025. године Касационог суда пружа дуго очекивану правну сигурност. Разјашњава да се надлежност у поступцима из чл. 8. Закона Гели-Бјанко кристализује подношењем захтева за помиритељско ТПВ. Ова пресуда је кључна за управљање споровима у вези са медицинском одговорношћу, смањујући процедуралне неизвесности и промовишући већу ефикасност правосудног система у корист свих учесника у поступку накнаде штете због професионалне одговорности.