Надлежност Суда рада за штету поштованих лица: Наредба Касационог суда 9972/2025

У области радног права и грађанске одговорности, питање јурисдикционе надлежности је од суштинског значаја, посебно када су у питању осетљиви случајеви попут смртних повреда на раду. Касациони суд, Наредбом бр. 9972 од 16. априла 2025. године, пружио је суштинско појашњење у вези са надлежношћу за захтеве за накнаду штете које су поднели чланови породице преминулог радника услед повреде. Ова одлука, којом је одбијена жалба против одлуке Апелационог суда у Палерму од 20. октобра 2023. године, представља водич за боље разумевање граница између надлежности суда рада и надлежности општег суда, на основу природе права које се остварује.

Кључна разлика: 'Jure Proprio' против 'Jure Hereditario'

Срж питања којим се бавио Врховни суд лежи у разлици између захтева за накнаду штете поднетог 'jure proprio' и оног 'jure hereditario'. Када радник претрпи смртну повреду, његови чланови породице могу покренути судски поступак ради добијања накнаде штете. Међутим, природа овог деловања одређује надлежност суда.

• Захтев 'jure hereditario' постоји када чланови породице делују у својству наследника преминулог радника, наслеђујући правни положај свог претходника. У овом случају, они остварују уговорну одговорност послодавца према самом раднику, која проистиче из радног односа. Традиционално, такви спорови спадају у надлежност суда рада, у складу са чланом 409. Законика о парничном поступку (ЗПП), јер се ради о правима која проистичу из радног односа.
• Насупрот томе, захтев 'jure proprio' је онај у којем чланови породице делују због штете коју су директно и самостално претрпели услед смрти свог сродника. Не ради се о наслеђивању положаја преминулог, већ о остваривању сопственог права на накнаду штете. Ова врста штете, често нематеријалне или имовинске природе (као што је губитак издржавања), свој извор има у вануговорној одговорности, односно у грађанском деликту из члана 2043. Грађанског законика. Члан 2043. ГЗ утврђује општи принцип 'neminem laedere', односно обавезу свакога ко намерно или немарно проузрокује неправедну штету да је надокнади.

Управо се на ову другу хипотезу фокусира Наредба Касационог суда, јасно дефинишући последице у погледу надлежности.

Максима Касационог суда: чврста тачка о надлежности

Изван надлежности суда рада по материји и препуштено надлежности суда према општем критеријуму вредности остаје захтев за накнаду штете који су поднели чланови породице преминулог радника не 'jure hereditario', ради остваривања уговорне одговорности послодавца према њиховом претходнику, већ 'jure proprio', као лица која су од смрти свог сродника претрпела штету и, стога, као носиоци самосталног права на накнаду штете које свој извор има у вануговорној одговорности из члана 2043. ГЗ.

Ова максима је од суштинског значаја. Суд, којим је председавао др. Г. Траваљино, а као известилац и састављач др. И. Амбрози, недвосмислено утврђује да ако чланови породице радника преминулог од повреде на раду траже накнаду штете (имовинске и нематеријалне) не као наследници (и стога не ради остваривања уговорне одговорности послодавца према преминулом), већ као лица која су претрпела сопствену и самосталну штету, онда надлежност није суд рада. У таквим случајевима, спор спада у надлежност општег суда, који ће надлежност ценити према вредности захтева, како је предвиђено општим одредбама Законика о парничном поступку (чл. 10. и 14. ЗПП).

Овај принцип понавља да је надлежност суда рада по материји уско повезана са природом радног односа и потраживањима која из њега проистичу. Када се захтев за накнаду штете заснива на самосталном праву чланова породице, укорењеном у вануговорној одговорности за деликт (смрт сродника), та веза престаје, а спор се премешта у оквире општег правосуђа.

Практичне импликације и нормативни референце

Практичне импликације ове наредбе су значајне за свакога ко намерава да покрене судски поступак ради добијања накнаде штете услед смртне повреде на раду. Битно је да се рад правилно квалификује од самог почетка како би се избегле грешке у надлежности, које би могле довести до кашњења и додатних трошкова. Члан 38. ЗПП, на који се позивају нормативни референце, управо регулише могућност истицања недостатка надлежности, чак и по службеној дужности, чинећи кључним правилно утврђивање суда од првих фаза поступка.

Одлука је у складу са претходним ставовима истог Касационог суда, као што је Наредба бр. 907 из 2018. године (Рв. 647127-01), која је већ повукла ову разлику. Референца на члан 2043. ГЗ је стуб одлуке, истичући како се заштита чланова породице за сопствену штету уклапа у шири систем вануговорне одговорности, различит од уговорне.

Закључци и будући правци

Наредба бр. 9972 из 2025. године Касационог суда нуди драгоцено појашњење и практични водич за адвокате и грађане. Понавља да надлежност суда рада није неограничена, већ је ограничена на спорове који свој извор имају у радном односу. Захтеви за накнаду штете које су поднели чланови породице преминулог радника 'jure proprio', засновани на вануговорној одговорности послодавца у складу са чланом 2043. ГЗ, морају се поднети општем суду, чија ће надлежност бити утврђена према вредности спора. Ова разлика, иако се може чинити техничком, од суштинског је значаја за обезбеђивање правилног покретања поступка и ефективне заштите права жртава и њихових породица, избегавајући судске застоје и обезбеђујући ефикаснији приступ правди.