Kasacioni sud br. 16441/2025: ograničenja žalbi na rešenja o zadržavanju stranaca

Odlukom br. 16441 od 28. aprila 2025. (deponovanom 30. aprila), Prvo krivično odeljenje Kasacionog suda bavi se ključnom temom imigracije: mogućnošću žalbe na potvrdu – ili naknadno produženje – administrativnog zadržavanja određenog u skladu sa čl. 14. Zakonika o zakonima i propisima 286/1998, kako je izmenjen Zakonom br. 145/2024, koji je pretvoren u Zakon br. 187/2024. Presuda, kojom se odbija žalba protiv rešenja Apelacionog suda u Napulju, jasno definiše dozvoljene razloge, konkretno utičući na pravo na ličnu slobodu stranca, zaštićeno čl. 13. Ustava i čl. 5. EKLJP.

Srž odluke

Sud precizira da je nakon reforme iz 2024. zakonodavac odlučio da žalbe na rešenja o zadržavanju veže za krivičnopravni obrazac iz čl. 606, stav 1, tač. a), b) i c) Zakonika o krivičnom postupku, isključujući, dakle, osporavanje grešaka u građanskopravnom postupku. Iz toga sledi da pritužbe koje se odnose, na primer, na dostavljanje, konstituisanje stranaka ili pravilno uspostavljanje kontradiktornosti – koje se obično mogu osporiti prema čl. 360. Zakonika o građanskom postupku – same po sebi ne mogu osnovati žalbu Kasacionom sudu.

Veće, međutim, ne zatvara sva vrata: poziva se na princip favor impugnationis, priznajući da se „građanskopravne“ pritužbe mogu proceniti sub specie nedostataka navedenih u čl. 606. Zakonika o krivičnom postupku, ukoliko su kompatibilne (na primer, kao povrede zakona ili nevažeće odluke sa privremenim režimom).

Zvanična maksima i njeno značenje

U pogledu administrativnog zadržavanja stranaca u procesnom režimu koji proizlazi iz Zakona br. 145 od 11. oktobra 2024. godine, koji je izmenjen Zakonom br. 187 od 9. decembra 2024. godine, rešenja o potvrdi ili produženju ne mogu se osporavati iz razloga koji se odnose na povrede normi Zakonika o građanskom postupku, budući da novodoneseni čl. 14, stav 6, Zakonika o zakonima i propisima br. 286 od 25. jula 1998. godine, iako se odnosi samo na postupak zakonitosti, izričito upućuje samo na čl. 606, stav 1, tač. a), b) i c) Zakonika o krivičnom postupku, pokazujući jasan retroaktivni uticaj na procesne norme primenljive na postupak u prethodnom stepenu suđenja. (U obrazloženju, Sud je precizirao da se, primenom opšteg principa „favor impugnationis“, građanskopravne pritužbe ipak mogu uzeti u obzir ukoliko su kompatibilne sa parametrima iz čl. 606. Zakonika o krivičnom postupku).

Komentar. Maksima potvrđuje (politički i procesni) nacrt „penalizovanja“ postupka zadržavanja: zakonodavac je izabrao model garancija sličan onom za lične mere predostrožnosti, koji prolazi kroz Kasacioni sud, a ne Apelacioni sud. Ovo pojednostavljuje kontrolu zakonitosti, ali rizikuje smanjenje zaštite, jer mnoge formalne povrede tipične za građanski postupak ne nalaze mesta. Sud, otvaranjem ka favor impugnationis, pokušava da pomiri potrebe za brzinom i osnovna prava, pozivajući branioce da „prevedu“ procesne nedostatke u krivičnopravne kategorije (povreda zakona ili nevažeća odluka).

Praktični uticaj za operatere

• Branilac će morati svaku primedbu da uokviri u okviru čl. 606. Zakonika o krivičnom postupku, izbegavajući direktna upućivanja na čl. 360. i 161. Zakonika o građanskom postupku.
• Sudija prvog stepena će morati da obrazloži uzimajući u obzir samo razloge nevažećih odluka ili povrede zakona u krivičnopravnom smislu, sa mogućim posledicama na strukturu rešenja.
• Imigracioni uredi mogu računati na brži postupak, ali će morati da garantuju minimalne standarde formalne sigurnosti kako bi izbegli primedbe „prekvalifikovane“ u kasaciji.

Veza sa evropskom jurisprudencijom

Član 5. EKLJP, kako ga tumači Sud u Strazburu (videti A. i drugi protiv Francuske, 2016), nalaže da svako lišavanje slobode bude „uređeno i predvidljivo“. Kasacioni sud, iako sužava razloge žalbe, ne dira u nukleus neposredne sudske kontrole, predviđene čl. 13. Ustava i čl. 14. Zakonika o zakonima i propisima, ali upozorava (sledeći Ustavni sud) da nadzor ne može biti puko formalan: zadržavanje mora ostati „poslednje sredstvo“ i proporcionalno.

Zaključci

Presuda br. 16441/2025 predstavlja ključni korak u sporu o zadržavanju stranaca: potvrđuje tendenciju ka ujedinjavanju postupka oko krivičnopravnih garancija, iako ostavlja interpretativni prostor braniocima zahvaljujući principu favor impugnationis. U iščekivanju eventualne intervencije Ustavnog suda – već nadležnog za pitanja u vezi sa Zakonom br. 187/2024 – parola je preciznost: u žalbama će se morati eksplicitno navesti nedostaci „povrede zakona“ ili „nevažeće odluke“ prema čl. 606. Zakonika o krivičnom postupku, prevodeći građanskopravne procesne pritužbe u krivičnopravne kategorije. Samo tako će se moći sačuvati osetljiva ravnoteža između administrativne efikasnosti i efektivne zaštite osnovnih prava zadržanih stranaca.