Валидност поштанског уручења у Европи: Коментар на Одлуку бр. 10189 из 2024.

Недавно је Врховни касациони суд донео одлуку бр. 10189 од 16. априла 2024. године, која се односи на валидност уручења судских аката лицима која бораве у државама чланицама Европске уније. Ова одлука се уклапа у европски правни оквир који има за циљ поједностављење транснационалних комуникација, посебно у грађанском и привредном сектору.

Нормативни оквир

Централно питање пресуде тиче се примене чл. 14. Уредбе ЕЗ бр. 1393/2007. Ова норма утврђује да за валидност уручења правних аката лицима која бораве у другим државама чланицама ЕУ није потребно пратити строже формалности предвиђене италијанским законодавством. Овај принцип је од суштинског значаја за обезбеђивање ефикасног и сарадничког правосудног система између различитих држава чланица.

Чл. 14. Уредбе ЕЗ бр. 1393/2007 - Поштовање строжих формалности које захтева италијанско законодавство - Потреба - Искључење - Основа - Чињенично стање. Ради валидности уручења или комуникације путем поштанских услуга судских и вансудских аката у грађанским или привредним стварима лицу које борави у другој држави чланици Европске уније, које се врши путем препоручене пошиљке са повратницом или еквивалентним средством, у складу са чл. 14. Уредбе ЕЗ бр. 1393/2007 Европског парламента и Савета од 13. новембра 2007. године, не треба поштовати другачије и строже формалности предвиђене италијанским законодавством за уручење путем поште, јер би се иначе поништила алтернативна могућност дата том нормом, инспирисана узајамним поверењем у ефикасност поштанских услуга држава чланица. (У овом случају, Врховни касациони суд је потврдио пресуду на коју се улаже жалба, којом је уручење путем поште према лицу које борави у Холандији сматрано валидним, јер је предато лицу које, иако није идентификовано, пронађено је на месту које се односи на примаоца).

Импликације пресуде

Наведена одлука је потврдила валидност уручења путем поште према лицу које борави у Холандији, наглашавајући да је предаја неидентификованом лицу, али присутном на месту које се односи на примаоца, довољна да се уручење сматра валидним. Овај аспект је од кључног значаја у све више повезаној Европи, где је неопходно обезбедити правну сигурност чак и у транснационалним контекстима.

• Уручења морају пратити европске норме, а не строжије националне законе.
• Поверење у поштанске услуге држава чланица је основа овог законодавства.
• Претходне пресуде потврђују тенденцију ка поједностављењу процедура уручења.

Закључци

У закључку, одлука бр. 10189 из 2024. године представља важан корак напред у регулисању транснационалних уручења. Она истиче принцип реципроцитета и поверења између држава чланица Европске уније, фаворизујући приступачније и мање бирократско правосуђе. Ова одлука не само да појашњава начине уручења, већ такође доприноси обезбеђивању поштовања права укључених страна, без обзира на њихово пребивалиште.