Грађанско процесно право је област која се стално развија, а одлуке Касационог суда играју кључну улогу у дефинисању граница и тумачења закона. Питање од посебног значаја, које често изазива дебату и неизвесност, односи се на неопходно суђење са више страна, посебно када се уплете у сложене динамике поступка враћања. У том контексту, Наредба бр. 15400 од 9. јуна 2025. године, издата од стране Другог одељења Касационог суда, којом председава Др. М. М. и са известиоцем Др. А. М., нуди суштинска појашњења и поставља неопходне чврсте тачке за судску праксу.
Одлука, у којој су се супротставили Ц. (заступљен од стране адвоката Д. Г.) и Ф. (заступљен од стране адвоката А. П.), поништила је са враћањем претходну одлуку Апелационог суда у Ђенови од 11. септембра 2020. године. Суштина питања односила се на могућност приговора или службеног уочавања непотпуности противречности у поступку враћања, када се ово питање није покренуло или уочило у фази жалбе касационом суду. Хајде да детаљно размотримо импликације ове важне одлуке.
Неопходно суђење са више страна, регулисано чланом 102. Законика о грађанском поступку, настаје када се о случају не може одлучивати осим у односу на више страна, које стога морају деловати или бити тужене у истом поступку. Његово правилно поштовање је од суштинског значаја за валидност поступка и ефикасност судске заштите, јер има за циљ избегавање бескорисних или контрадикторних одлука. Његова непотпуност, по правилу, доводи до ништавости поступка или потребе за наредбом за допуну противречности.
Међутим, процесни пут није увек линеаран, а фаза враћања, након одлуке касационог суда, представља посебности које захтевају пажљиву процену. Касациони суд, својом наредбом која је предмет разматрања, желео је да постави границу прекомерној флексибилности, фаворизујући стабилност пресуде и правну сигурност. Референтна максима, јасна и категорична, заслужује пажљиву анализу:
У поступку враћања од стране касационог суда, непотпуност противречности због изворне потребе за неопходним суђењем са више страна (члан 102. ЗГП) не може се приговорити или службено уочити када се ово питање није изнело у жалби касационом суду и уочило од стране суда легитимитета, с обзиром да се мора претпоставити да је противречност у том тренутку сматрана потпуном, са последицом да у поступку враћања и у наредном поступку легитимитета могу и морају учествовати, као неопходне стране, само они који су били странке у првом поступку пред Касационим судом.
Ова максима кристализује основни принцип: када је поступак доспео пред Касациони суд, а он није уочио или није био позван да уочи питање неопходног суђења са више страна, формира се нека врста „преклузије“. Другим речима, претпоставља се да је Врховни суд имплицитно сматрао противречност потпуном. Ова претпоставка спречава да се питање касније покрене у поступку враћања или у евентуалној даљој жалби касационом суду.
Последице овог тумачења су значајне. Пре свега, јача принцип процесне економије и стабилност одлука. Дозвољавање покретања питања неопходног суђења са више страна у тако напредној фази поступка, након поступка легитимитета, значило би поновно увођење елемената неизвесности и потенцијалних одлагања, делимично поништавајући номофилактску функцију Касационог суда. Одлука се повезује са принципима чланова 394. и 331. ЗГП, који регулишу поступак враћања и жалбу са више страна, респективно.
Овај став Касационог суда није потпуно нов, али га Наредба бр. 15400/2025 снажно понавља, позивајући се и на усаглашене преседане (као што је бр. 21096 из 2017.). Ово наглашава устаљени правац судске праксе легитимитета усмерен на спречавање злоупотреба или стратешких одлагања. За адвокате, то значи да пажња на правилно допуњавање противречности мора бити максимална од почетних фаза поступка и, у сваком случају, мора се ставити на знање Касационом суду ако се сматра да је дошло до кршења.
Наредба бр. 15400 из 2025. године Касационог суда представља важно упозорење за све правне оператере. Јасно понавља да се питање неопходног суђења са више страна, ако се не изнесе или не уочи у поступку легитимитета, више не може поново покретати у наредном поступку враћања. Овај принцип не само да обезбеђује већу стабилност и брзину поступка, већ такође наглашава важност стриктног управљања процесуалним приговорима у вишим степенима поступка.
За странке и њихове правне заступнике, лекција је јасна: максимална пажња у провери и евентуалном покретању питања неопходног суђења са више страна је кључна. Игнорисање овог аспекта у Касационом суду значи имплицитно прихватање потпуности противречности, чиме се искључује свака будућа оспоравања по овом питању. Одлука која, иако техничка, доприноси дефинисању сигурнијег и предвидљивијег процесног оквира, на корист свих учесника у грађанском правосуђу.