Специфична умишљеност и смањена урачунљивост: Приступ Касационог суда пресудом бр. 29601/2025

У домену кривичног права, утврђивање субјективног елемента кривичног дела, посебно специфичне умишљености, представља један од најсложенијих изазова за судије. Тешкоћа се повећава када починилац има смањену способност разумевања и хтења. Како се може утврдити стварна намера онога ко, иако није потпуно способан, изврши кривично дело? Касациони суд, пресудом бр. 29601 из 2025. године (депонованом 20.08.2025, Рв. 288507-02), којом је председавао П. Р., а као известилац био Ц. Л., нуди фундаментално појашњење, одбијајући жалбу и потврђујући утврђен, али увек актуелан принцип.

Суштина питања: Смањена урачунљивост и специфична умишљеност

Централно питање којим се Врховни суд бави тиче се компатибилности стања смањене урачунљивости, у смислу члана 89. Кривичног законика, и постојања специфичне умишљености. Члан 85. КЗ утврђује општи принцип да нико не може бити кажњен за дело које законом није предвиђено као кривично дело, ако га није учинио са свешћу и вољом. Члан 89. КЗ, с друге стране, регулише делимичну менталну болест, предвиђајући смањење казне за онога ко је у време извршења дела био у таквом менталном стању да је значајно смањена, али не и искључена, способност разумевања или хтења.

Размотрена пресуда се уклапа у ову деликатну равнотежу, наглашавајући методологију утврђивања умишљености. Упркос стању рањивости оптуженог, Д. П.М. Ц. Ф., Суд је поновио потребу да се специфична умишљеност истражује објективним и инференцијалним критеријумима, истим онима који се користе за потпуно способно лице.

У случају кривичног дела које је извршило лице са смањеном урачунљивошћу, истрага о постојању специфичне умишљености мора се спровести истим критеријумима који се могу користити у односу на потпуно способно лице, то јест, коришћењем логичког инференцијалног поступка заснованог на испитивању спољних и сигурних чињеница, које имају сигурно симптоматско значење за циљ који је починилац желео да постигне. (Чињенично стање у вези са масовним убиством, у којем је Суд сматрао да одлука првостепеног суда, која је извела закључак о намери да се угрози живот станара коју је починилац желео да постигне, из експлицитних претњи да ће их убити, из његовог упорног покушаја да упали упаљач у просторији засићеној гасом, упркос интервенцији полиције, није била предмет цензуре).

Ова максима је од кључног значаја. Она нам говори да, чак и пред појединцем чија је ментална способност нарушена, судија не може заобићи потрагу за вољом и специфичном намером радње. Утврђивање се не заснива на претпоставкама унутар психе оптуженог, већ на ригорозној анализи спољних и конкретних елемената. То је прагматичан приступ који штити како потребу за праведним правосуђем, тако и потребу за чврстим и проверљивим доказима.

Важност спољних индиција: Конкретан случај

Конкретна чињенична ситуација приказана у пресуди је елоквентна. Радило се о случају масовног убиства, посебно тешког кривичног дела (регулисаног чланом 422. КЗ), где је оптужени изразио експлицитне претње да ће убити станаре, а потом упорно покушавао да упали упаљач у просторији засићеној гасом, упркос присуству и интервенцији полиције. Апелациони суд у Напуљу, чију је одлуку потврдио Касациони суд, правилно је извео закључак о убилачкој намери починиоца управо из ових недвосмислених чињеница. Елементи које је Суд узео у обзир укључују:

• Експлицитне претње смрћу упућене станарима.
• Упорни покушај паљења упаљача.
• Радња извршена у просторији свесно учињеној опасном (засићеној гасом).
• Упорно понашање упркос интервенцији власти.

Ове индиције, посматране у целини, представљале су снажан доказни оквир, довољан да докаже постојање специфичне умишљености, односно прецизне намере да се угрози туђи живот, без обзира на смањену способност разумевања и хтења лица. Одлука првостепеног суда стога је сматрана имуном од цензуре, јер је заснована на чврстом логичком инференцијалном поступку.

Нормативни и судски референци

Пресуда је у складу са претходним ставовима Касационог суда (као што су бр. 13996 из 2018. Рв. 273170 -01, бр. 14795 из 2020. Рв. 278876-01, бр. 9311 из 2019. Рв. 275525-01), јачајући основни принцип кривичног права. Главни нормативни референци су чланови 85, 89. и 422. Кривичног законика, који регулишу, респективно, принцип кривице, делимичну менталну болест и кривично дело масовног убиства. Судска кохерентност показује важност стабилног и предвидљивог приступа у процени субјективног елемента, чак и у сложеним ситуацијама.

Закључак

Пресуда бр. 29601 из 2025. године Касационог суда представља чврсту тачку у италијанском кривичноправном законодавству. Она јасно понавља да смањена способност разумевања и хтења не искључује аутоматски могућност утврђивања специфичне умишљености, посебно када је кривична намера исказана недвосмисленим спољним понашањем. За правне оператере, ова пресуда наглашава важност темељне истраге засноване на конкретним елементима, превазилазећи интерпретативне потешкоће повезане са психолошким стањем оптуженог. За грађане, нуди уверавање да правосуђе, иако узима у обзир индивидуалне слабости, може да идентификује и санкционише умишљене радње, гарантујући безбедност и заштиту заједнице.