Dug po osnovu doprinosa i zastarelost: Šta se menja Odlukom Kasacionog suda br. 16110 iz 2025.

Italijansko pravno okruženje se neprestano razvija, a presude Kasacionog suda predstavljaju ključne svetionike za snalaženje u složenim pravnim pitanjima. Nedavna i značajna odluka, Odluka br. 16110 od 16. juna 2025. godine, izjasnila se o efikasnosti zahteva za plaćanje duga po osnovu doprinosa na rate, razjašnjavajući ključne aspekte prekida zastarelosti i raspolaganja potraživanjem od strane INPS-a. Ova presuda, u kojoj su stranke bile C. D'A. protiv L. G. P., od posebnog je interesa za profesionalce, kompanije i poreske obveznike, jer definiše granice uobičajene radnje kao što je zahtev za plaćanje na rate, sa značajnim praktičnim posledicama.

Zahtev za plaćanje na rate: Priznanje duga ili odricanje od prigovora?

Pitanje u središtu Odluke 16110/2025 tiče se prirode i efekata zahteva za plaćanje duga po osnovu doprinosa na rate. Uobičajena je praksa da poreski obveznik u teškoćama može da zatraži od penzionog fonda, kao što je INPS, da odloži plaćanje dospelih doprinosa. Ali šta tačno ovaj zahtev podrazumeva na pravnom nivou? Apelacioni sud u Bolonji, presudom od 6. marta 2019. godine, koju je potom potvrdio Kasacioni sud, morao je da reši interpretativni sukob.

Ključna tačka je razumevanje da li takav zahtev predstavlja priznanje duga na način koji sprečava naknadne prigovore ili odricanja. Kasacioni sud je, presudom predsednika F. Spene i izvestitelja L. Solainija, dao jasan odgovor, ponavljajući fundamentalni princip italijanskog penzionog prava.

Zahtev za plaćanje duga po osnovu doprinosa na rate, podnet u administrativnom postupku, ima snagu priznanja navedenog duga samo radi prekida zastarelosti i preokretanja tereta dokazivanja, ali ne utiče na nedisponibilno pravo na povraćaj neuplaćenih doprinosa, od kojeg INPS ne može odustati i u vezi sa kojim nije dozvoljeno ni odricanje od prigovora poreskog obveznika. (U konkretnom slučaju, SC je potvrdio presudu apelacionog suda koja je, s obzirom na nedisponibilnost obaveze po osnovu doprinosa, smatrala irelevantnim odricanje od sudskog postupka izraženo zahtevom za plaćanje na rate, čime je preinačena prvostepena odluka kojom je proglašena nedopuštenost takvog postupka).

Ova maksima je srž odluke. Objašnjava da, iako zahtev za plaćanje na rate prekida zastarelost (kako je opšte pravilo predviđeno čl. 2944 Građanskog zakonika, koji se odnosi na priznanje prava), s druge strane se ne može tumačiti kao neopozivo odricanje poreskog obveznika od osporavanja samog duga. Prekid zastarelosti je automatski efekat priznanja duga, koji prebacuje teret dokazivanja na onoga ko negira postojanje ili visinu duga. Međutim, Kasacioni sud je precizirao da to ne znači da poreski obveznik gubi svako pravo na prigovor.

Nedisponibilnost potraživanja po osnovu doprinosa: Fundamentalni princip

Srž argumentacije Vrhovnog suda leži u principu nedisponibilnosti obaveze po osnovu doprinosa. To znači da potraživanje koje INPS ima za neuplaćene doprinose nije pravo kojim se organ može slobodno raspolagati, a još manje od njega odustati. To je potraživanje javne prirode, usmereno na obezbeđivanje funkcionisanja penzionog sistema, i kao takvo je izuzeto od slobodnog raspolaganja stranaka.

Ova nedisponibilnost ima nekoliko praktičnih posledica:

• INPS ne može odustati od povraćaja dospelih doprinosa, čak i ako je poreski obveznik izrazio nameru da se odrekne sudskog postupka podnošenjem zahteva za plaćanje na rate.
• Zahtev za plaćanje na rate, iako priznaje dug i prekida zastarelost, ne sprečava poreskog obveznika da podnese prigovor na potraživanje doprinosa, ukoliko smatra da dug nije dospeli ili je pogrešne visine.
• Presuda Kasacionog suda je stoga preinačila prvostepenu odluku, koja je pogrešno proglasila nedopuštenost postupka poreskog obveznika, upravo na osnovu proširenog tumačenja odricanja od postupka. Apelacioni sud, a potom i Kasacioni sud, priznali su legitimnost takvog postupka, čak i u prisustvu zahteva za plaćanje na rate.

Navedeni normativni referencni podaci, kao što su čl. 1965. Građanskog zakonika (poravnanje) i čl. 1988. Građanskog zakonika (obećanje plaćanja i priznanje duga), navode se kako bi se naglasilo da, čak i u prisustvu akata koji bi sami po sebi predstavljali priznanje, javna priroda i nedisponibilnost potraživanja po osnovu doprinosa imaju prednost, ograničavajući efekte takvih akata.

Zaključci: Jasnoća i zaštita za poreske obveznike i INPS

Odluka br. 16110 iz 2025. godine Kasacionog suda donosi jasnoću u pitanje od velikog praktičnog značaja. Ona ponavlja posebnu prirodu potraživanja INPS-a po osnovu doprinosa i granice unutar kojih zahtev za plaćanje na rate može da deluje. Za poreske obveznike, to znači da zahtev za plaćanje na rate, iako koristan za prekid zastarelosti i dobijanje vremena, ne lišava ih mogućnosti da ospore dug po suštini, ukoliko imaju razloga za to. Za INPS, presuda potvrđuje nemogućnost odricanja od povraćaja potraživanja, jačajući zaštitu penzionog sistema.

Ukratko, Kasacioni sud je uskladio potrebe pravne sigurnosti i zaštite potraživanja po osnovu doprinosa sa pravom poreskog obveznika da ostvari svoja prava, čak i nakon što je zatražio odlaganje. Uravnoteženo tumačenje koje nudi jasniji okvir za upravljanje dugovima po osnovu doprinosa u Italiji.