Обични суд и наплата потраживања од казни: Коментар пресуде бр. 16031 из 2024.

Пресуда бр. 16031 од 10. јуна 2024. године, коју је донео Врховни касациони суд, бави се кључним питањем које се односи на надлежност у контексту уговора о наплати потраживања која проистичу из административних казни, посебно оних предвиђених Закоником о саобраћају. Ова одлука се уклапа у веома актуелну правну дебату, пошто појашњава улогу редовног судије у таквим споровима.

Контекст пресуде

Случај који се разматра укључује захтев за полагање рачуна од стране територијалне јединице према друштву које је било задужено за наплату потраживања у вези са административним казнама. Суд је утврдио да такав захтев спада у надлежност редовног судије, пошто се суштински предмет тужбе заснива на обавезама које проистичу из приватноправног односа уговора.

Уопштено. У погледу уговора који се односи на наплату потраживања која проистичу из административних казни предвиђених Закоником о саобраћају, захтев за полагање рачуна који подноси територијална јединица према друштву које је добило уговор спада у надлежност редовног судије, пошто се суштински предмет тужбе заснива на обавезама које проистичу из приватноправног односа уговора, при чему се издавање фискалног налога за наплату потраживања сматра само спољним предусловом односа који је предмет спора.

Надлежност редовног судије

Према Законику о грађанском поступку, посебно члану 263, грађанска надлежност се примењује на све спорове који се односе на субјективна права. Стога је Суд истакао да су обавезе које проистичу из уговора, као што су оне у предмету, приватноправне природе. Последично, редовни судија је надлежни орган за одлучивање о полагању рачуна.

• Појашњење разлике између редовне и управне надлежности.
• Признавање уговора као приватноправног односа.
• Значај фискалних налога као спољних предуслова.

Закључци

Пресуда бр. 16031 из 2024. године представља важну референтну тачку за италијанску судску праксу у вези са надлежношћу. Она појашњава да у ситуацијама уговора који се односи на наплату потраживања од административних казни, редовни судија мора да интервенише, потврђујући одвајање приватноправних обавеза од фискалних процедура. Овај судски став могао би имати значајне последице на начине управљања споровима у вези са административним казнама, промовишући већу правну сигурност и јасно разграничење надлежности између различитих јурисдикција.