Ултраактивност и измене уговора: коментар на Одлуку бр. 9136 из 2024.
Одлука бр. 9136 од 5. априла 2024. године, коју је донео Врховни касациони суд, представља важан судски интервентни акт у области радног права и колективних уговора. У овој пресуди, судије су се суочиле са питањем сукцесије између колективних уговора и погоршања права радника. Анализираћемо импликације ове одлуке, која нуди повод за размишљање како послодавцима, тако и самим радницима.
Правно утемељење ултраактивности
Централно питање ове одлуке тиче се принципа ултраактивности колективних уговора. Члан 2077. Грађанског законика утврђује да су, у случају сукцесије између колективних уговора, погоршања дозвољена само под одређеним ограничењима. То значи да, иако претходни уговор може бити замењен новим, права која су радници већ стекли не могу бити угрожена без ваљаних оправдања.
Детаљи Одлуке и практичне импликације
У конкретном случају, Суд је искључио повреду чл. 2077. ГЗ у односу на споразум синдиката предузећа. Овај споразум, иако је реорганизовао систем зарада и објединио нека увећања у нове накнаде, поштовао је права радника на зараду. Конкретно, призната је могућност радника да се одрекне индивидуалних економских третмана, под условом да се не односе на неодступна права утврђена законом или претходним колективним уговорима.
- Радник се може одрећи индивидуалних економских права, али само под одређеним условима.
- Одредбе колективних уговора делују као хетерогене изворе, утичући на индивидуална права.
- Погоршања су дозвољена, али не смеју да угрозе већ стечена права.
УЛТРААКТИВНОСТ - СУКЦЕСИЈА УГОВОРА Погоршања претходних одредби - Дозвољеност - Основа - Споразум синдиката предузећа који мења претходни споразум - Повреда чл. 2077. ГЗ и права радника на зараду - Искључење - Чињенично стање. У случају сукцесије између колективних уговора, погоршања за радника су дозвољена са ограничењем само на стечена права, без могућности да се сматрају коначно стеченим права из колективне норме која је истекла или замењена следећом, јер одредбе колективних уговора делују споља као екстерни извор регулације који се такмичи са индивидуалним извором, уз задржавање права радника да се ваљано одрекне индивидуалног економског третмана који се не односи на примену неодступних одредби утврђених законом или колективним уговорима, нити на неотуђива права из чл. 2113. ГЗ. (У конкретном случају, Врховни касациони суд је искључио повреду чл. 2077. ГЗ и права радника на зараду од стране споразума синдиката предузећа који је, реорганизујући укупан систем зарада, објединио нека помоћна увећања колективног порекла у два нова накнада условљена присуством на послу, подређујући њихово признање, за запослене који имају додатак на плату уговорен индивидуалним споразумом, избору да се одрекну овог споразумом потписаним у складу са чл. 2113, последњи став, ГЗ).
Закључак
Укратко, Одлука бр. 9136 из 2024. године нуди важно појашњење о управљању изменама уговора у радној сфери. Пресуда понавља да, иако су погоршања дозвољена, права која су радници већ стекли морају увек бити заштићена. Ова равнотежа је кључна за обезбеђивање социјалне правде и заштите права радника у контексту сталног развоја прописа.
